Kravlje dete iz epruvete

Priča mi jedan mali (učen čovek, a veliki ljubitelj životinja) kako su mu krave trudne (na kravljem jeziku one su – steone) i kad se očekuje prinova.

Interesujem se ko je srećni otac, a on mi kaže da je veterinar tu umešao svoje prste (taj čovek, bre, trpa prste gde im nije mesto; nekad su i vršilac i alat bili posve drugačiji). Ja se pobunim: eh, gde su ona srećna vremena, kad je to bila dužnost (a i zadovoljstvo) bika (kanda su i krave u tom uživale, bar ćutke), gde je tu ljubav (nekad su se i telad iz ljubavi rađala), pita li ko kravu šta ona želi... Mali kaže: pa to je isto od bika, samoo... Da, daa, moderna vremena: muškarci više ničemu ne služe, sem da doniraju banku sperme... Valjda i biku daju kakav goveđi Plejboj, ili puste koji filmić... I niko ne pita krave da l' bi htele – iz epruvete tele!

A sećam se nekad... kad su mesto te veštačke oplodnje, gotovo volšebnog začeća, krave dospevale u blagosloveno stanje na staromodni način... Istina, goveđa ljubav ni tad nije bila slobodna (drugi su im birali partnere, vreme i mesto), ni tad nije uvek bila romantična (bar sa muške strane, jer bik je klasični žigolo), ali... nekako beše toplije, prirodnije... (Ako je Bog najpre stvorio Garonju, pa potom načinio i Šarulju, nije to učinio samo da ga ona navede da brsti sa drveta poznanja dobra i zla!)

Iz sigurnosnih i praktičnih razloga, biku nikad nije dopušteno da slobodno pase na livadi, jer je to seksualni manijak: da se, kojim slučajem, otrgne s povoca, silovao bi sve do jedne krave u selu (kad mukne strastveno, sve se stresu i pribiju zadnjicu uza zid). Iz istih razloga, krave su uglavnom vođene bikovima na noge (i niko ih zbog toga nije smatrao lakim kravama, što, uostalom, nije ni primerena odrednica za četiristo-petsto kila), a one su se pravile kako ih tamo treba terati. Često me baba, u svojstvu goniča, vodila na te ljubavne sastanke. Krava za babom, a ja za kravom: teram žabu u vodu! (Iju, nemojte zameriti što sam u ranom detinjstvu bila podvodačica, baba me navela!)

Jednom godišnje krave dobiju priliku da vode ljubav. To su obično ugovoreni sastanci, naslepo... Dočuje gazda, ili svojim očima vidi, da u nekog domaćina, katkad i u drugom selu, bik delija – sve se krave za njim pomamile. Ujutru porane, te je lepo okupaju, istimare (tj. očešljaju), pa je povedu momku... One mlađe, neiskusne, ustežu se, sve nogu pred nogu, ne znaju šta ih čeka... A starije, koje su, ranijih godina, već prošle istim putem, ne možeš da sustigneš, samo što ne polete. Treba ih i razumeti: niti mogu kad hoće, niti mogu s kim hoće, a hoće samo jednom u godini.

Kad tamo, a već se otegao red pred štalom, ne možeš ga sagledati. Biku uvek pune ruke posla, ali on je revnostan: sve što može danas, ne ostavlja za sutra, niti prebacuje na drugoga; „radi“ ko crnac, dok ne spadne s nogu. Ima li ičeg boljeg nego kad je čoveku posao zadovoljstvo, odnosno zadovoljstvo (klijentkinje, pa i njegovo vlastito) – posao?! A jes' im dobro, prstom ne moraju da mrdnu (prstom ne).

Krave niko i ne pita: voliš li ti njega, da li te je neko prinudio, jesi li se drugom obećala... Nit znaju kakve su mu oči (mada, kad je u tri sela tek jedan bik, ko oko očiju da pravi pitanje), kakvo seno voli, niti voli li da gricka šašu, a kamoli kako se ljubi. Ali nekako bikovi (koji vazda samo na jedno misle, a ništa drugo i ne čine) uvek su takvi da krave, još s kapije (i dok ga ne spaze), podiđu žmarci samo od njegova glasa. Prepredenjaci su to, čitav život posvete izučavanju ljubavne veštine, i čik posle da se nađe krava kojoj srce ne izleti na usta (a duša kroz nos), kad joj se primakne (istina, uvek otpozadi – to je njegova omiljena tačka gledišta). Da znate, Don Žuan se na goveđem jeziku kaže: Rudonja (ili nekako slično, znate već, marketinški trik: nomen est omen, što je u izlogu, to je i u radnji – što j' u imenu, to i međ nogama), Cvetko, Boško...

Neke krave tek se zadevojčile, nikad dotad bika nisu ni videle; sve gledaju u zemlju, klecaju im noge, a on navalio ko mutav na telefon, i nema kod njega ni cile ni mile: s neba pa u... rebra (balkanski bikovi čuveni su po svojoj suptilnosti). One ustreptale, prvi put će ljubav voditi (za njega to je rutina, a žuri – deset krava čeka svoj red, i zanosno muče), pa se crvene od stida, malo zbog toga, malo zbog gomile okupljenih ljudi (ti perverznjaci!): svi razrogačili oči, zinuli u njih, ko da igra mečka! (Biku to nije problem, on je navikao na publiku, pomalo se oseća kao porno glumac; i voli kad mu kliču, misli da je muškarčina, govedo!)

I kad su starije, krave bejahu patrijarhalno vaspitane, pa se sve nećkaju, tvrde pazar (od žene se uvek očekivalo da ne legne odmah na rudu; biku to još zgodnije došlo, samo neka stoje), a ljubavnik da provali ogradu, ne može da iščeka! Taj je baš batlija: čitavog života samo ždere i upražnjava seks, a ženske (tj. krave) menja ko čarape, i niko mu ne kaže da je promiskuitetan. (Kladim se da je po zidovima štale lupao recke, i da mu je na kraju zafalilo cigle.)

Otkud ja toliko o seksu, i još životinjskom, znam? Ako nisam kumovala – kroz plot sam gledala (da budem iskrena, gledala sam kroz prste, jer odrasli voajeri smatrahu da te eksplicitne scene nisu za dečje oči, naročito plave).

Veterinar ima i druga posla (bik ništa drugo ne zna da radi)! I šta se on u to petlja, kad bikovi odvajkada, i sasvim uspešno, telad prave; bila to ljubav ili samo strast – vratite je u štale!

Ljubav ne zna za granicе

Ne znam, ali moji ljubimci kao da su prokleti, nikad u ljubavi nisu mnogo sreće imali, stalno ih terao maler.

Evo, na primer, moji psi, vazda su imali problematičan seksualni život (kad su ga imali). Kad je Sima stasao za „ženidbu“, mahom su kučke u okolini bile oniske, a on – naočit momak, visok ko jablan, samo da gledaš... Misli, misli satima, napravi, mučenik, i plan, al’ obrni, okreni… ne zna s koje strane da im priđe! A kučke, avlijanerke, totalno neprosvećene, nikad ni čule za Kama sutru: jedini položaj za koji znaju je – pseći.

Vasa, opet, Simin sin, imao je problem suprotne prirode (a sve mi se čini sad da ga seks mnogo i ne zanima). Umetnuo se na majku, ostao mali rastom, istina leep, leep, ko ikona (u tom je na oca), nadaleko nema lepšeg, ali ni on prema sebi ne nađe devojke. Ko za inat, u to vreme keruše sve visoke, glavom nebo dodiruju.

Da l’ što ponuda beše slaba, i još neodgovarajuća, obojica mi, moram da priznam, bejahu seksualno kolebljivi. Drž’ tamo, drž’ ovamo – ne znaju na koju će stranu. A sredina mala, provincijalna, možete misliti kako je gledala na to. Teško su mi padale, neskriveno zlurade, izjave mojih bližnjih: “Vasa ti je peder!“ Pa, vidim, vidim, nisam ćorava, ne sipajte mi so na ranu! Ali, šta ću, moj je, nek mi je samo živ i zdrav! Ko voli svog psa, mora voleti i njegove... partnere (doduše, videćete već, nisam to baš uvek uspevala), makar istopolne.

Jednom se nekako potrefi, pa u celom selu kučke ni za lek. Samo je jedna bila preostala, ali takva lepotica da su kerovi u tri sela zbog nje promenili seksualnu orijentaciju (i nije im zameriti). Mršava, ofucana, sa nekim pegama, ma, ne liči ni na šta. A sve mi se čini da ni o higijeni nije mnogo vodila računa: uvek je išla nekako raščupana i blatnjavih nogu. Ali moj Sima, izgleda, nije bio naročito izbirljiv (na gazdaricu se nije ugledao), a i nužda ga pritegla, pa se držao onih narodnih: „daj šta daš“, i , „kad nema kiše, dobar je i grad“ (očito, nismo imali istu životnu filozofiju). Ili to beše u pitanju, ili je ona (“grad”) znala neke magije.

Pričala sam, molila sam: okani je se, šta to ona ima što druge nemaju (sem klempavih ušiju), lepšom ću te oženiti... Ma kakvi, ni da čuje! A što ta nije imala stida, ma dolazila na kapiju, i sve proviruje, sve maše repom, cvili, dok mu nije pamet zanela. Zaljubi mi se tako Sima, nije znao za sebe. A za mene pogotovo nije mario. Niti jede niti pije, samo leži i zuri u jednu tačku. Ode od kuće, i nema ga danima. A ja, znajući gde stanuje ta kučka, nekako ga izmamim na ulicu, te, kako sam znala da opčinjenima ne vredi razumno govoriti, uprtim ga u naručje (a imao je sigurno dvadesetak kila) i odnesem kući, gde ga smestim iza jednih zatvorenih vrata… odakle sam ga iste noći pustila, sažalivši se na njegove ljubavne jade (ili na svoje uši – probio mi ih je skarličući). /Mogućnost da me komšije vide s kučetom (veličine teleta) u naručju, nije me nimalo brinula: znala sam da me ne mogu proglasiti ludom (ne po drugi put, takvom me odavno smatraju)./

Pre nekoliko godina kupim ja tri pačeta. Na nesreću, zalomi se tako da su dva bila muškog roda, a samo jedno ženskog. I kad bejahu u adolescentskom dobu, nastadoše grdne nevolje u dvorištu. Pa kom muškarcu još prija da deli ženu sa drugim (podrazumeva se, ako su mu namere s njom ozbiljne)?! Sem toga, priznaćete, nije naročito prijatno kad vas stisne muka, a vi stojite u redu i čekate da ortak odradi posao, ili ga nestrpljivo vučete za rame: “E, ajd’ sad malo jaa!“ Dojadilo to patkovima, promislili, osvrnuli se po dvorištu (nije, bre, ona jedina na svetu), pa zapaze nekolike naočite kokoške (mlade i neiskusne, a jedre ko jabuke). Ne znam tačno koji se od njih dvojice prvi bacio na tu sortu, ali je perje letelo na sve strane, i sve se orilo od kokošjeg uzdisanja (i gunđanja petlova, zbog otvorenih napada na njihov harem).

I možda se tu ne bi ni digla tolika prašina, da se u međuživotinjske odnose (i to one delikatne) nije umešala baba (mora ona da bude mirođija u svakoj čorbi; mada, kasnije se ispostavilo da joj je supa više po volji). Vrištala je histerično svakog dana kako joj patkovi seksualno zlostavljaju (odnosno siluju) najdeblje kokoške (takve u kokošjem svetu važe za najbolje ribe, a patkovima su bile zgodne i zbog toga što sporo trče), i to na tako brutalan način da posle danima ne mogu noge da sastave (što ih opet čini lakim metama za siledžije).
Ko je mogao babi da objasni: kokoške ko kokoške, samo kokodaču i spletkare (ko zna šta su sve babi napričale). A đavoli su to, ja sam ih lično više puta videla kako, izvirujući iza sena, izazivaju patane: sve trepću zavodljivo i, tobože smerno kakoćući, vrckaju zadnjicom. Pa kad se patak za njima stušti, posle: jaoo, babaah, pomaaAHgaaj! Ne treba zanemariti ni činjenicu da mi je baba isuviše često govorila: „Da znaaš što je lepa pačeća supa!“ (Šta ako ih je samo zato žigosala kao seksualne manijake?! Baba sigurno nije čitala Makijavelija; to što i ona veruje da cilj opravdava sredstvo, puka je slučajnost!) Možda, ali ne od mog patana! Makar ti prevrnuo sve kokoške u kokošinjcu (a nije da su tvrdile pazar)!

Istina, te ekstremne seksualne avanture često su ih skupo koštale. Baba nije birala čime će ih zveknuti, ne videći da kokoške, te bestidnice, prosto naskaču na njih, ili im se bacaju pod noge, pa posle zapomažu kao da su žrtve (ne zna baba kokošju ćud). A patani, strastveni ljubavnici, gotovo od one „knjiške“, romantične, sorte: kad ljube – ne mare za bol! Lomila im baba i noge i krila, ali nije mogla da ih zaustavi sve dok im alatka osta neozleđena.

A jednom tako spazimo da je Sima (taj je večito kuburio s „odevnim predmetima“: il’ za njega ne imade kape, il’ je ostajao kratkih rukava) zaskočio svinju. (Verujem da je to bio samo eksperiment u pokušaju, koji se, na sreću, neuspešno završio.) Odem ja da obavestim vlasnika svinje, pa neka on nešto preduzme. A krmačin vlasnik (moj zet) pokaže se, za razliku od mene, kao čovek neverovatno širokih shvatanja; čuvši za tu, nesvakidašnju, vezu, pun razumevanja, i gotovo u lirskom zanosu, izjavi: “ Ljubav ne zna za granice!“

Konjska bajka

Ovde mi posla nisu čista, ovde na neku zaveru vonja: o princu pričaju na sva usta, a niko i ne pominje konja ­­(s kojim se princ iz nužde druži, jer mu kao prevozno sredstvo služi… a princeze sve, hvala bogu, stanuju bogu iza nogu, pa kad bi bez konja belog ostao, kuku njemu -- princ bi propao). 
Konj, da princ kondicije nema znajući (vladari ne hodaju, putuju jašući), čim mu nešto nije po volji, istog momenta ostavku podnosi: ako mu se ne obezbede uslovi bolji, neće na leđima princa da  nosi! Princ  nudi darove,  kumi i moli,  a konj bira seno iz godine određene, i, pošto zdravu hranu voli (a i emocije su mu povređene), izvoljeva kukuruz bez pesticida. I čim mu princ zahteve ispuni, izgubi mi se nekud iz vida.

Bez obzira na klimatske uslove (sunce, pa kiša, i po snegu su išli), odmarali su samo kad konj štrajkuje, ceo su svet skupa obišli. Konj, istina, ljubavnu žudnju nije razumevao, zbog koje se veru po planinama: princ je samo o jednoj snevao, a žena na sve strane ima, tj. bilo ih je na ćošku svakom (mogao se sto puta dosad oženiti, samo da bejaše na žene lakom). Otkad su pošli, prosto ga udavi, ko da mu je svraka mozak popila – ne prestaje da priča o ljubavi, i ženi koja se njega radi rodila! Silna su carstva prepešačili, da budemo precizni – i uzduž i popreko ( princ bi da su jahali reko, al’ iz konjskog ugla mi gledamo bajku), prešli i gde na reci ne beše mosta (konj ume konjskim stilom da pliva) – da njegovoj deci nađu majku... princezu, koja, jednako dugo, o ocu te iste dece sniva.
Jedva ih spazim sred one mećave: penju se, penju, i nikad kraja. Jedva se njenog zamka dokopaše: konju se otegao jezik do kamena, a princ... saaanja, i jaše li jaše. Kad sanjar skoči i u dubok sneg zagazi, obojici srce zalupa jače: princu što će videti voljenu, a konju što ga skide s grbače. 
U zamku bukti vatra u kaminu (u princu i princezi isto tako), a konj napolju gleda u zvezde, umalo se nije zaplako. Mislite, prinčeva ga sreća ganula, da mu je do njihove ljubavi stalo? A njemu creva besno zakrčala, i noge su mu promrzle malo. I, ne znajući kako drugačije glad i hladnoću da prevari, odluči da kroz prozor pogleda kako teku prinčevske stvari (a možda je i, ko bi znao, uz princa postao ljudski radoznao).
Malo se bio na kopita propeo, i prosto ga neka tuga spopala, kad vide princa da topli čaj pije i mazi princezina naga stopala. Celog života po svetu tumara, za ljubav nije znao da mari, a evo princ porodicu stvara... Zar treba on sam da ostari?! 
Kičma mu se od posla iskrivila (princ ovaj ne beše baš asketa, iliti, voleo je da ždere), poče da rida; „Zar nema žene od ovoga sveta koja će moje rane da vida… i koja će gaće da mi pere?“ (Posle se seti da gaće nikad nije obukao u svome veku, ali,  dok ga je princ jahao, misli su mu postale antropomorfne, tj. nalik čoveku.) 
Kad vide da princ ljubi princezu, u očaj pade (kol’ko je dug), iz njega srce dreknu konjsko: „A gde je moooj životnii druug? Ups, pardon, da ne pomisle ljudi svašta (ovo je bilo samo zbog rime). Gde sii mojaa životna drugariicee?“ (Srce mu gotovo puče od boli), „Hoću i ja... svoju princezu (sve samotnije su i teže zime), koja će samo mene da voli... i zamak topli, da ne kažem štalu, u kom će mi rađati ždrebad malu“.
I dok je tako kroz noć njištao sve što mu leži na konjskoj duši, princezi jednoj, od boga mu suđenoj, nehotice je probio uši.  Bejaše vrlo laka na snu princeza ova konjske vrste (a inače je patila od nesanica) pa istrča u sneg, unezverena, i puna strave, a konj, ugledavši je, zviznu u prste. Mmm... kakva lepotica... (merio je od kopita do glave i na usta mu pođoše bale)... gorska vila! (A ja bih se čisto zakleti mogla, jer virila sam iza štale, da je bila obična KOBILA.) 
Kobila vrisnu, jer konj nepoznat, a ona oskudno odevena, takoreći obnažena ( i bosom nogom u sneg je stala). Al’ kad joj on, ko iz topa, ponudi da bude mu žena, brzo se pribra: „Konju jedan, baš sam se prepala!“ (Hteo je on to da učini poetski, pa da zamoli za njenu ruku, no ona samo prednje noge ima... Eh, što konji, kad se žene, imaju muku!)
I bez mnogo priče i poezije (nema kod konja okolišanja i odugovlačenja), uleteše u sobu spavaću (gde je, slutim, došlo do svlačenja). Naivna nisam pa da verujem kako sad tamo seno žvaću (a znam da ni vi niste budale), al’ taman kad htedoh da provirim, konj se ritnu, i ispred nosa mi zalupi vrata od štale.

Predbajka

U dugih zima duge su noći, a ona pati od tuge teške: na vidiku nema princa na konju niti je nekog ko ide peške. Zimske su noći i hladno biva, niz kulu ona suze roni, tj. plače, jadikujući: „Bolje da nisam živa!”A onda opet štrika pokrivače... Štrika, jer zimske su noći, sneg je posvuda i ne prestaje da veje: promrzli princ kad u zamak bane, trebaće nešto da ga zgreje...

Mećava besni, drveće povija, do njenog zamka ni staze ni puta... Princeza plače, sneg veje li veje, a princ... valjda luta. I misli ona: zamke na sve strane razapele okolne princeze; ona, naivna, plete mu džempere, a one, da ga ulove – mreže. Istina, njihovi su zamkovi raskošniji, i riznice im dragog kamenja pune... A ona, šta ona ima (ako ne računamo džemper od vune)? U njoj još samo srce, leda grumen (sleđeno, ali ko zlato vredi). Ali ako princ nije na srca pohlepan (pobledi)... i ako radove ručne ne ceni... „Propala sam”, pomisli, „teško meni!” Pa skoči, pristavi čaj od breze (jer se od borovnice ne rimuje) i ispeče hleb mirisav, topao (i da ne beše ničeg za meze, princu bi se jako dopao, i ostao bi bar da zimuje).
Zimske su noći, i pevala je dugo pesme čežnjive, setne... i čuo ju je (ili je hleb namirisao) ON, jedini kojem je suđeno da je sretne. Jer tamo negde, daleeko, daleko bejaše za retkim blagom tragač jedan (na retka blaga retki su i tragači, a samo koji prepoznaje  – on je blaga vredan). Dugo je, dugo kojekuda bazao (takav je opis posla tragača), dok mu jedan vetar nije pokazao zamak iz kog se širi miris kolača (ukratko: znala je ona da princ voli slatko). Pred vratima samo progunđa tiho (ili čak kroz zube opsova, ubeđen da ga ne čuje niko): „Što zamkove (i zamke) u vrletima prave, pobogu, umalo nisam slomio nogu!”
Uđe i strese sneg sa sebe (princeza baš čaj je pila), zatim se desi zagrljaj od kog se sniva, sniivaa... (A princeza se i zagrcnula bila.) I gleda on: do zemlje dopire joj kosa, i zelena haljina do pola peta... „Mmm... princezo, stopala su ti bosa... i tako ti je lepo lice...” Vredelo je prevaliti pola sveta, pomisli, i smaza dve vanilice (izlišno je da hvali i njih). Sve mi se čini da se poljubiše potom (jer plamen sveće zgasnu i prekide se stih), ali vam sa sigurnošću tvrditi ne mogu (bolje da i mi, dok je mrak, probamo vanilice). Uostalom, to je intimna stvar, pobogu.
I za KRAJ  – naravoučenije (ko mari što ovo nije basna): princ ovaj umeo je da iza šiblja nanjuši trešnje sočne! Šaalim see (ili mi pravila poetička nisu jasna): zimske su noći, bajka može da POČNE!