Ljubav ne zna za granicе

Ne znam, ali moji ljubimci kao da su prokleti, nikad u ljubavi nisu mnogo sreće imali, stalno ih terao maler.

Evo, na primer, moji psi, vazda su imali problematičan seksualni život (kad su ga imali). Kad je Sima stasao za „ženidbu“, mahom su kučke u okolini bile oniske, a on – naočit momak, visok ko jablan, samo da gledaš... Misli, misli satima, napravi, mučenik, i plan, al’ obrni, okreni… ne zna s koje strane da im priđe! A kučke, avlijanerke, totalno neprosvećene, nikad ni čule za Kama sutru: jedini položaj za koji znaju je – pseći.

Vasa, opet, Simin sin, imao je problem suprotne prirode (a sve mi se čini sad da ga seks mnogo i ne zanima). Umetnuo se na majku, ostao mali rastom, istina leep, leep, ko ikona (u tom je na oca), nadaleko nema lepšeg, ali ni on prema sebi ne nađe devojke. Ko za inat, u to vreme keruše sve visoke, glavom nebo dodiruju.

Da l’ što ponuda beše slaba, i još neodgovarajuća, obojica mi, moram da priznam, bejahu seksualno kolebljivi. Drž’ tamo, drž’ ovamo – ne znaju na koju će stranu. A sredina mala, provincijalna, možete misliti kako je gledala na to. Teško su mi padale, neskriveno zlurade, izjave mojih bližnjih: “Vasa ti je peder!“ Pa, vidim, vidim, nisam ćorava, ne sipajte mi so na ranu! Ali, šta ću, moj je, nek mi je samo živ i zdrav! Ko voli svog psa, mora voleti i njegove... partnere (doduše, videćete već, nisam to baš uvek uspevala), makar istopolne.

Jednom se nekako potrefi, pa u celom selu kučke ni za lek. Samo je jedna bila preostala, ali takva lepotica da su kerovi u tri sela zbog nje promenili seksualnu orijentaciju (i nije im zameriti). Mršava, ofucana, sa nekim pegama, ma, ne liči ni na šta. A sve mi se čini da ni o higijeni nije mnogo vodila računa: uvek je išla nekako raščupana i blatnjavih nogu. Ali moj Sima, izgleda, nije bio naročito izbirljiv (na gazdaricu se nije ugledao), a i nužda ga pritegla, pa se držao onih narodnih: „daj šta daš“, i , „kad nema kiše, dobar je i grad“ (očito, nismo imali istu životnu filozofiju). Ili to beše u pitanju, ili je ona (“grad”) znala neke magije.

Pričala sam, molila sam: okani je se, šta to ona ima što druge nemaju (sem klempavih ušiju), lepšom ću te oženiti... Ma kakvi, ni da čuje! A što ta nije imala stida, ma dolazila na kapiju, i sve proviruje, sve maše repom, cvili, dok mu nije pamet zanela. Zaljubi mi se tako Sima, nije znao za sebe. A za mene pogotovo nije mario. Niti jede niti pije, samo leži i zuri u jednu tačku. Ode od kuće, i nema ga danima. A ja, znajući gde stanuje ta kučka, nekako ga izmamim na ulicu, te, kako sam znala da opčinjenima ne vredi razumno govoriti, uprtim ga u naručje (a imao je sigurno dvadesetak kila) i odnesem kući, gde ga smestim iza jednih zatvorenih vrata… odakle sam ga iste noći pustila, sažalivši se na njegove ljubavne jade (ili na svoje uši – probio mi ih je skarličući). /Mogućnost da me komšije vide s kučetom (veličine teleta) u naručju, nije me nimalo brinula: znala sam da me ne mogu proglasiti ludom (ne po drugi put, takvom me odavno smatraju)./

Pre nekoliko godina kupim ja tri pačeta. Na nesreću, zalomi se tako da su dva bila muškog roda, a samo jedno ženskog. I kad bejahu u adolescentskom dobu, nastadoše grdne nevolje u dvorištu. Pa kom muškarcu još prija da deli ženu sa drugim (podrazumeva se, ako su mu namere s njom ozbiljne)?! Sem toga, priznaćete, nije naročito prijatno kad vas stisne muka, a vi stojite u redu i čekate da ortak odradi posao, ili ga nestrpljivo vučete za rame: “E, ajd’ sad malo jaa!“ Dojadilo to patkovima, promislili, osvrnuli se po dvorištu (nije, bre, ona jedina na svetu), pa zapaze nekolike naočite kokoške (mlade i neiskusne, a jedre ko jabuke). Ne znam tačno koji se od njih dvojice prvi bacio na tu sortu, ali je perje letelo na sve strane, i sve se orilo od kokošjeg uzdisanja (i gunđanja petlova, zbog otvorenih napada na njihov harem).

I možda se tu ne bi ni digla tolika prašina, da se u međuživotinjske odnose (i to one delikatne) nije umešala baba (mora ona da bude mirođija u svakoj čorbi; mada, kasnije se ispostavilo da joj je supa više po volji). Vrištala je histerično svakog dana kako joj patkovi seksualno zlostavljaju (odnosno siluju) najdeblje kokoške (takve u kokošjem svetu važe za najbolje ribe, a patkovima su bile zgodne i zbog toga što sporo trče), i to na tako brutalan način da posle danima ne mogu noge da sastave (što ih opet čini lakim metama za siledžije).
Ko je mogao babi da objasni: kokoške ko kokoške, samo kokodaču i spletkare (ko zna šta su sve babi napričale). A đavoli su to, ja sam ih lično više puta videla kako, izvirujući iza sena, izazivaju patane: sve trepću zavodljivo i, tobože smerno kakoćući, vrckaju zadnjicom. Pa kad se patak za njima stušti, posle: jaoo, babaah, pomaaAHgaaj! Ne treba zanemariti ni činjenicu da mi je baba isuviše često govorila: „Da znaaš što je lepa pačeća supa!“ (Šta ako ih je samo zato žigosala kao seksualne manijake?! Baba sigurno nije čitala Makijavelija; to što i ona veruje da cilj opravdava sredstvo, puka je slučajnost!) Možda, ali ne od mog patana! Makar ti prevrnuo sve kokoške u kokošinjcu (a nije da su tvrdile pazar)!

Istina, te ekstremne seksualne avanture često su ih skupo koštale. Baba nije birala čime će ih zveknuti, ne videći da kokoške, te bestidnice, prosto naskaču na njih, ili im se bacaju pod noge, pa posle zapomažu kao da su žrtve (ne zna baba kokošju ćud). A patani, strastveni ljubavnici, gotovo od one „knjiške“, romantične, sorte: kad ljube – ne mare za bol! Lomila im baba i noge i krila, ali nije mogla da ih zaustavi sve dok im alatka osta neozleđena.

A jednom tako spazimo da je Sima (taj je večito kuburio s „odevnim predmetima“: il’ za njega ne imade kape, il’ je ostajao kratkih rukava) zaskočio svinju. (Verujem da je to bio samo eksperiment u pokušaju, koji se, na sreću, neuspešno završio.) Odem ja da obavestim vlasnika svinje, pa neka on nešto preduzme. A krmačin vlasnik (moj zet) pokaže se, za razliku od mene, kao čovek neverovatno širokih shvatanja; čuvši za tu, nesvakidašnju, vezu, pun razumevanja, i gotovo u lirskom zanosu, izjavi: “ Ljubav ne zna za granice!“